Данас штандови поред пута нуде путницима бесплатну „шољу“, али однос земље са чајем сеже хиљадама година уназад
Дуж аустралијског аутопута 1 дугог 9.000 миља — траке од асфалта која повезује све веће градове у земљи и најдужи је национални аутопут на свету — има мало одморишта.Током дугих викенда или недеља распуста у школи, аутомобили ће се удаљити од гужве у потрази за топлим напитком, пратећи путоказ са шољом и тањиром.
„Шоља чаја је веома важан део путовања по Аустралији“, каже Аллан МцЦормац, национални директор Дривер Ревивер-а."Увек је било, и увек ће бити."
Многе од тих шољица сервиране су путујућим возачима на одмору, који су вукли од државе до државе са немирном децом на задњем седишту.Главни циљ Дривер Ревивер-а је да осигура да путници могу да „зауставе, оживе, преживе“ и да наставе да возе опрезни и освежени.Додатна корист је осећај заједништва.
„Не обезбеђујемо поклопце.Не охрабрујемо људе да пију топли напитак у колима док возе“, каже Мекормак.„Натерамо људе да зауставе и уживају у шољици чаја док су на локацији ... и науче нешто више о области у којој се налазе.
Чај је укорењен у аустралијској култури, од тинктура и тоника аустралијских заједница Првих нација десетинама хиљада година;на ратне оброке чаја који су се снабдевали аустралијским и новозеландским трупама током Првог и Другог светског рата;до прилива и срећног усвајања азијских трендова чаја као што су чај са мехурићима од тапиоке и зелени чај у јапанском стилу, који се сада узгаја у Викторији.Присутна је чак и у „Валтзинг Матилди“, песми коју је 1895. године написао аустралијски песник Бањо Патерсон о путнику луталици, а коју неки сматрају незваничном државном химном Аустралије.
Коначно сам стигао кући у Аустралију.Хиљаде других и даље су блокиране пандемијским правилима путовања.
„Од самог почетка 1788. године, чај је помогао у ширењу колонијалне Аустралије и њене руралне и метрополитанске привреде — у почетку су биле алтернативне увезеном чају, а затим кинеском, а касније и индијском чају“, каже Јацкуи Невлинг, кулинарски историчар и Сиднеи Ливинг. Кустос музеја.„Чај је био, и за многе људе сада, дефинитивно искуство заједнице у Аустралији.Остављајући материјалне замке по страни, био је доступан у неком или другом облику свим класама...Све што је било потребно је кључала вода.”
Чај је био у истој мери у кухињама радничких домаћинстава као и у елегантним чајанама у градовима, као што су чајџинице Вауцлусе Хоусе у Сиднеју, „где су жене могле да се сретну у друштву касних 1800-их када су пабови и кафетерије били често простори у којима доминирају мушкарци“, каже Њулинг.
Путовање на чај на овим локацијама је био догађај.Тезге са чајем и „собе за освежење“ биле су подједнако присутне на железничким станицама као и на туристичким местима, као што је зоолошки врт Таронга у луци у Сиднеју, где је инстант топла вода пунила термосице породичних пикника.Чај је „апсолутно“ део аустралијске културе путовања, каже Њулинг, и део заједничког друштвеног искуства.
Али док клима у Аустралији чини да је погодна за узгој чаја, логистички и структурални проблеми муче раст сектора, каже Давид Лионс, оснивачки директор Аустралијског друштва за културу чаја (АУСТЦС).
Желео би да види индустрију испуњену Цамеллиа синенсис узгојеном у Аустралији, биљком чије се лишће узгаја за чај, и стварањем двостепеног система квалитета који омогућава усеву да задовољи све нивое потражње.
Тренутно постоји неколико плантажа, са највећим регионима за узгој чаја који се налазе на крајњем северу Квинсленда и североистоку Викторије.У првом се налази плантажа Нерада од 790 хектара.Према предању, четворица браће Цуттен - први бели досељеници у области коју су искључиво окупирали људи Дјиру, који су традиционални чувари земље - основали су плантажу чаја, кафе и воћа у заливу Бингил 1880-их.Затим су га претукле тропске олује док ништа није остало.1950-их, Аллан Маруфф - ботаничар и лекар - посетио је то подручје и пронашао изгубљене биљке чаја.Однео је исечке кући у Инисфаил у Квинсленду и покренуо оно што ће постати плантаже Нерада чаја.
Ових дана, Нерадине чајне собе су отворене за посетиоце, дочекујући госте из целог света на локацију, која прерађује 3,3 милиона фунти чаја годишње.Домаћи туризам је био благодат и за регионалне чајџинице.У сеоском граду Бери на јужној обали Новог Јужног Велса, Берри Теа Схоп — иза главне улице и смештен међу низом трговаца и продавница кућних потрепштина — забележио је троструко повећање посета, што је резултирало повећањем броја запослених у радњи са 5 до 15. У продавници се продаје 48 различитих чајева и служи их, за седећим столовима иу украсним чајницима, уз домаће колаче и колаче.
„Наши радни дани сада више личе на оно што су били викенди.Имамо много више посетилаца на јужној обали, што значи да много више људи шета радњом“, каже власница Паулина Цоллиер.„Имали смо људе који би рекли: 'Чак сам се возио из Сиднеја на један дан.Само желим да дођем на чај и погачице.
Берри Теа Схоп је фокусиран на пружање „искуства сеоског чаја“, заједно са чајем од лабавих листова и посудама обликованим у складу са британском чајном културом.Образовање људи о радости чаја је један од Колијерових циљева.То је и за Граце Фреитас.Покренула је своју компанију за чај, Теа Номад, са путовањима као главним фокусом.Живела је у Сингапуру, са идејом за блог фокусиран на чај и страшћу за путовањима, када је одлучила да експериментише са мешањем сопствених чајева.
Фреитас, која води свој мали бизнис у Сиднеју, жели да њени чајеви — Прованса, Шангај и Сиднеј — представљају искуства градова по којима су названи, кроз мирис, укус и осећај.Фреитас види иронију у општем националном приступу топлим напитцима у кафићима: често коришћење кесица чаја и већа свест о кафи.
„И сви то једноставно прихватамо.То је иронично“, каже Фреитас.„Рекао бих, ми смо лагодан народ.И осећам се као, није као, 'О, то је одлична шоља [чаја у врећицама] у чајнику.'Људи то једноставно прихватају.Нећемо се жалити на то.То је скоро као, да, то је шоља, не правите галаму око тога.”
То је фрустрација коју Лионс дели.За земљу изграђену на конзумацији чаја, и са толико Аустралијанаца који су толико опрезни у погледу начина на који пију чај код куће, трајни национални сентимент у кафићима, каже Лајонс, ставља чај у задњи део пословичног ормана.
„Људи се толико труде да знају све о кафи и прављењу лепе кафе, али када је у питању чај, они иду [са] генеричком кесом за чај“, каже он.„Дакле, када пронађем кафић [који има чај од лишћа], увек направим велику ствар од тога.Увек сам им захвалан на томе што су се мало више потрудили.”
Током 1950-их, Лајонс каже: „Аустралија је била један од највећих потрошача чаја.Било је тренутака када је чај био рациониран да би се одржао корак са потражњом.Лонци са растреситим чајем у установама били су уобичајена појава.
„Врећа за чај, која је постала на свој начин у Аустралији 1970-их, иако је много омаловажавана због одузимања ритуала из прављења чаја, додала је преносивост и лакоћу прављења шољице код куће, на радном месту и на путовању, “, каже Њулинг, историчар.
Колијер, која је била сувласница кафића у Вооллоомоолооу пре него што се преселила у Берри да отвори своју продавницу чаја 2010. године, зна како је то са друге стране;заустављање да би се припремио лонац растреситог чаја представљало је изазов, посебно када је кафа била главна игра.Она каже да се то сматрало „закашњелом“.„Сада људи једноставно неће толерисати само добијање кесице чаја ако за то плаћају 4 долара или било шта друго.“
Тим из АУСТЦС-а ради на апликацији која ће омогућити путницима да геолоцирају места која служе „прави чај“ широм земље.Идеал је, каже Лионс, да се промени перцепција чаја и задовољи растућа потражња потрошача.
Фреитас и Лионс — између осталих — путују са сопственим чајем, топлом водом и шољама и посећују се у локалне кафиће и продавнице чаја како би подржали индустрију која опада и тече у складу са навикама Аустралије.Управо сада, Фреитас ради на колекцији чајева инспирисаних домаћим путовањима и неравним пејзажом, користећи чај и биљне производе из Аустралије.
„Надајмо се да људи могу да схвате да ово подиже њихово искуство са чајем док путују“, каже она.Једна таква мешавина се зове аустралијски доручак, усредсређен на тренутак буђења и дан путовања који је пред вама - дуги путеви или не.
„И бити у залеђу, попити шољу на логорској ватри или ону јутарњу шољицу док путујете по Аустралији, уживајући у природним лепотама“, каже Фреитас."То је смешно;Теоретизирао бих да ако на тој слици питате већину људи шта пију, они пију чај.Они не седе испред каравана и пију кафу.”
Време поста: 24.09.2021